O Danielu Sneddenu, alias “kapetanu Draganu”, srpski su mediji ponovno počeli pisati desetak godina nakon rata, kad je Hrvatska od Australije zatražila njegovo izručenje da bi mu se sudilo za ratni zločin. U časopisu “Vreme” (br. 786, od 26. I. 2006.), autor Miloš Vasić pod naslovom je Mali ali tehničar napisao:

PETNAEST GODINA POSLE MUNJEVITE ALI KRATKE METEORSKE SLAVE, DRAGAN VASILJKOVIĆ IZ PERTA, AUSTRALIJA, PONOVO SE NAŠAO NA NOVINSKIM STRANAMA JER SE HRVATSKA VLAST SETILA DA IM JE ZA NEŠTO KRIV. NIJE JASNO ŠTA TO ZNAJU DANAS, A NISU ZNALI PRE PETNAEST GODINA, PA TAKO CELA STVAR LIČI NA POLITIČKU NAMEŠTALJKU ZA UNUTRAŠNJU UPOTREBU. A KAPETAN SEDI U AUSTRALIJSKOM PRITVORU…

“Ako vam kažem ko sam, moraću da vas ubijem… Ali, ne bojte se: neću ni jedno ni drugo.” To je bila prva rečenica kojom je “tajanstveni oficir”, “duh koji hoda”, “Obilić Srpske Krajine”, “srpski Če Gevara” dočekivao novinare, a naročito novinarke koje su žmićkale od sreće i slatke jeze. Sve to uz šarmantan zubat osmeh i flertovanje. “A pored njega, kao preteći crni mačak, njegov verni ‘škorpion’,” kazaće posle jedna od njih u neopevano ljigavom i udvoričkom feljtonu koji se vukao nedeljama po “Večernjim novostima”. Čuvaju ga zgodne ribe knindžuše koje bi život dale za njega, a kamoli dale njemu; oficir i džentlmen, otmeni ljubavnik koji skuplja kao smrt; “metak ga neće”, potvrđeno; junak bez mane i straha koji svojim ljudima neće narediti da učine ništa što on sam ne bi učinio; pilot koji “dolazi s neba” Srpstvu napaćenom u spas; “Lorens od Balkana”. Jednom rečju, kako se to danas kaže – brend sam po sebi; tada se to zvalo fenomen.

STVARANJE MITA: Kapetan Dragan bio je – kao brend – najuspešniji marketinški potez Miloševićevog režima. Plaćenik? Taman posla! Srpski patriota koji je potegao čak iz belog sveta i ostavio jahte, avione, peščane plaže južne hemisfere i ucveljene lepotice da spasava svoj narod; o sopstvenom trošku pritom, kao što nije propuštao da istakne svaki put kad je mogao. Politički je bio korektan do bola: glasa za SPO, ali Slobodana Miloševića poštuje; višepartijski demokrata u najboljoj anglosaksonskoj tradiciji, ali tužan nad srpskom razjedinjenošću i strančarenjem; humanista, ali savršeno efikasan u “neutralisanju” neprijatelja (stalno je isticao da je protiv ubijanja; on “neutrališe”; vojnički gledano – razumna tvrdnja). Kao protivnik “stranačkih vojski” mrzeo je Šešelja, prekorevao Arkana i uveravao Vuka Draškovića, održavajući s njima neophodne odnose. Stalno je isticao važnost JNA, ali je njene oficire prezirao kao zatucane dogmatike i budale – sa dobrim razlozima, uostalom. Sve u svemu – ličnost idealna u datom trenutku: oličenje patriotizma, junaštva, skromnosti i požrtvovanja, harizmatičan, šarmantan, topao, muževan i – beskrajno talentovan za marketing. U neverovatno kratkom vremenu od mesec-dva postao je od tamo nekog belosvetskog plaćenika legenda koja hoda, strah i trepet dušmana naših, nada i uzdanica srpske nejači vaskolike. Žarko Trebješanin pisao je u tadašnjoj “Borbi” Staše Marinkovića učene eseje o stvaranju modernog mita, a Srbobran Branković polemisao je s njim, pokušavajući da mu objasni kako mitovi ipak nastaju malo duže od mesec-dva, a da je “mit o kapetanu Draganu” veštački stvoren. Pravile su se majice, objavljivali stripovi, ispredale legende i mrčile gusle, a kapetan je kroz sve to plovio samouvereno, elegantno i nadasve otmeno, sve dok vrlo uskoro nije stradao – ironijom sudbine ne od dušmanske ruke, nego sa vlastite pameti: mislio je da ima posla sa racionalnim ljudima i političarima.
Ali, idemo redom. Čovek koji bi morao da vas ubije ako vam kaže svoje ime vodi se kod australijskih vlasti u krivičnoj evidenciji za maloletnike kao Dragan Vasiljković koji je promenio ime u Daniel Snedden, rođen u Beogradu, došao u Australiju sa roditeljima i naturalizovan tamo. Početkom sedamdesetih biva hapšen i uslovno osuđen za posedovanje i trgovanje ukradenom robom. Uskoro, i dalje maloletnik (mlađi od 21 godine, to jest) biva optužen za vođenje “prigradskih agencija za pratnju”, to jest za držanje lanaca prostitutki, ukratko. Ovoga puta sudija ga je suočio sa ponudom koja se ne odbija: ili zatvor – ili da se dobrovoljno javi u vojsku. Australijska vojska nije htela da komentariše dalji tok događaja, ali je “Vreme” tada, u proleće 1991., preko kolega novinara doznalo da je Dragan Vasiljković, već tada Daniel Snedden, stupio u Prvi kraljevski Viktorijin puk u Melburnu i tamo završio školu rezervnih oficira. Reč je o elitnoj jedinici australijske vojske i jako dobroj školi.

ISPRAVAN STAV: Kasnije će se Dragan Vasiljković baviti instruktažom (za to je posebno talentovan) po zemljama u kojima se ceni britanska vojna škola mišljenja: pre svega i izvesno po raznim zalivskim emiratima. On je pominjao Vijetnam, ali se vremenski ne slaže: 1975. još je bio u Australiji; pominjao je Južnu Afriku, Angolu i neke afričke zemlje; moguće, čak verovatno. Kao čovek pametan (to mu se nikako ne može osporiti), zaradio je neke pare i krajem osamdesetih počeo da se osvrće po Evropi za nekim zgodnim poslom. Pokušao je sa nekom Miki Maus čarter kompanijom i malim avionima; pa sa jedrilicama po Sredozemlju. Išlo je kako-tako. Onda se, kaže, 1987. pojavio u Baru u jedrilici i došao na inače sasvim dobru ideju da tamo napravi marinu. Išlo je teško, pa je dolazio ponovo naredne godine, ali je i dalje išlo teško. U jednom od tih boravaka lokalni šef policije morao je da ga zadrži neko vreme zbog neke provere jahte na kojoj je bio, pa je – kao svaki dobar policajac – fotokopirao i njegov pasoš, za svaki slučaj. Po toj fotokopiji je “Vreme” kasnije bilo u stanju da otkrije identitet čoveka koji bi morao da nas ubije ako otkrijemo ko je. Kapetan Dragan je tu našu demistifikaciju dočekao gospodski, sa osmehom i čestitanjem.
Kao čovek inteligentan, Vasiljković-Snedden je motajući se po Crnogorskom primorju 1990. shvatio da se na horizontu ukazuje prilika i za njega. Sasvim je izvesno da je tada stupio u vezu sa Državnom bezbednošću MUP-a Srbije i ponudio svoje usluge u trenutnoj krizi i budućem ratu. Ne zna se preko koga, ali je sam priznao da je imao “dobre odnose sa nekim ministrima Vlade Srbije”; sa bar dva ministra sigurno – Radmilom Bogdanovićem i Tomislavom Simovićem (tada ministrom odbrane Srbije; i to smo imali). Taj Simović je, jadnik, tada verovao da će Srbija steći sopstvenu vojsku, pa je to Draganu bilo zanimljivo; Čiča Radmilo je znao bolje. Počeo je Dragana da plasira po Beogradu, u prave krugove: kod Bracike Kertesa, kod Brane Crnčevića, kod Jovice (Stanišića) i Frenkija (Simatovića). Draganu nije mnogo trebalo da shvati o čemu je reč i da zauzme ispravan stav. Za svaki slučaj, kapetan je stavio nogu u vrata i kod opozicije: bio je jedan od osnivača prvobitnog beogradskog odbora SPO-a, uz Dejana Lučića, Aleksandra Pavića i nekog dr. Price, rođaka Momčila Đujića (Pavić i Prica su bili emigranti u SAD). Tomica Simović ubrzo je smenjen, a zamenio ga je Marko Negovanović koji se sa Draganom mnogo bolje razumeo. U bliski kontakt sa onima koji će kasnije postati “crvene beretke” kapetan Dragan stupio je ubrzo; Žika Ivanović Crnogorac bio mu je desna ruka od početka, kao i još neki; Frenki je bdeo nad tim poduhvatom diskretno, ali stalno.

SUKOBI I RASKOLI: Dragan je predložio sasvim logičan plan: centar za obuku koji bi on vodio u Kninu ili već tamo. Kupljeno smesta. Dok si rek’o “Mile Martić”, centar za obuku u Golubiću kod Knina bio je dodeljen kapetanu Draganu i ubrzana obuka je počela. Sa njim su bili Pavić, Prica i Lučić, ali je Lučić uskoro ispao iz igre. Državna bezbednost je, preko Mile Martića, ostala u igri. Marketing nije kasnio: pojavljuje se zgodno skovani termin “Knindže”, a režimska i udvorička štampa počinje da razvija projekt “Kapetan Dragan”. Poštedećemo čitaoca detalja tog projekta, od stripova za decu do natprirodnih parapsiholoških, astroloških i drugih okultnih razmatranja te izvanredne pojave. Brana Crnčević uručuje velike kese pune para kapetanu Draganu prilikom njegovih boravaka u Beogradu. Kapetan se pojavljuje u društvu Klare Mandić i uopšte “nacionalnih radenika”, ali pazi kakve zvuke pušta: upozorava na nedostatak para za Krajinu, ali i na zloupotrebe i pronevere; upozorava i na ekstremiste i na opasnost od ratnih zločina. Ima ga po televizijama i novinama, domaćim i stranim; hrve se sa međedima pred kamerama i neumorno podseća na čast, ratno pravo, humanizam i Ženevske konvencije. “Rat je posao za profesionalne vojnike”, kaže on u jednom razgovoru sa novinarima “Vremena”. “Ako je motiv naoružanog naroda strah, onda imate masovno dezertiranje, kao pod Vukovarom; ako je motiv mržnja, onda imate masakre i masovne zločine.”
Pošto je obučio svoje ljude u Golubiću koliko je trebalo, Dragan kreće u borbe. Prva ozbiljnija akcija je Glina, kada zauzima grad veštim manevrom, ali dolazi u sukob sa JNA koju optužuje da je kriva za gubitak dva njegova čoveka. Bilo je tu raznih akcija, ali su sve bile na taktičkom nivou, krpljenje rupa i intervencije na kritičnim tačkama. Prilikom kostajničke operacije dolazi u prvi ozbiljan sukob sa tadašnjim vođstvom Krajine. Naime, lokalna paravojna fukara iskoristila je hrvatske stanovnike sela Struga kao živi štit u nekoj borbi, pa je deo poginuo; kad su izgubili dva borca u borbi, upali su u bolnicu u Dvoru na Uni i poklali hrvatske ranjenike, civile iz Struge, na način od koga su oficiri JNA povraćali. “Smesta sam otišao tamo i pohapsio petnaestak njih. Imao sam nameru da sutra organizujem preki sud i sve da ih postreljam, ali je onda helikopterom doleteo Mile Martić i sve ih pustio”, ispričao je kapetan Dragan novinarima “Vremena” kasnije. Sa Milanom Babićem takođe se sukobio uskoro: prvi povod bio je Babićev ekstremizam, ali i kadrovska politika, jer je Babić smenio sposobnog komandanta odbrane Banije, Vajagića, a postavio doktora ginekologa iz Gline Dušana Jovića, već sumnjivog na ratne zločine.”
U zadnjem odlomku, kao i u dijelu teksta objavljenog u spomenutom broju časopisa “Vreme” koji se ovdje ne navodi, primjetan je pokušaj da se “kapetan Dragan” prikaže kao častan zapovjednik koji je iznimno poštivao pravila ratovanja i pokušavao spriječiti zločine, pa čak i najoštrije kazniti njihove počinitelje. No, navedeni primjer događaja na Banovini u srpnju 1991. pokazuje da je kažnjavanje počinitelja zločina znalo ostati samo na “pokušaju”. U svakom slučaju, glede pitanja odgovornosti za ratne zločine Daniel Snedden – alias “kapetan Dragan”, imat će priliku svoju nevinost dokazati na sudu, ali ostaje činjenica da je bio dio velikosrpskog projekta u Hrvatskoj kojim se rukovodilo iz Beograda.

(U sljedećem broju o nastavnom centru za obuku Alfa kamp u Bruškoj koji je osnovao “kapetan Dragan”)

dr.sc. Ante Nazor, ravnatelj HMDCDR