Srpski mediji o kapetanu Draganu (II. dio)

 

U nastavku članka objavljenog u srbijanskom glasilu OSMICA, 6. kolovoza 1991. –” SRPSKI RAMBO – ratna slava kapetana Dragana”, napisano je:
Koliki je strah od kapetana Dragana videli smo posle crnog petka, kada smo ušli u poznato ustaško selo Strugu. Još je sve gorelo MUP-ovci se povukli, a borba u Glini još vodila. Jedna starica plakala je, jer nije znala za svoje, da li su u borbama poginuli, ili pod zaštitom JNA povukli. Ali nam je rekla da je jedino raduje što je ”čula da je taj kapetan Dragan poginuo kod Gline”. Neko je dezinformacijom htio da podigne moral Tuđmanovim bojovnicima. A u domu gde su do juče bili smešteni, sve u neredu: Opušci po podu, konzerve, puno papira i otpadaka. Jedan „knindža” je vikao – „Ma, to je stoka, kakvi vojnici“. Prvo pravilo u kampu za obuku kod Dragana je apsolutna čistoća, zatim lična higijena, pa – onda rad. A uverili smo se, obuka traje 18 časova dnevno. Posle dve nedelje specijalci znaju da rukuju svim streljačkim naoružanjem, a posle toga se obučavaju po specijalnostima. Za najbolje, obuka se nastavlja. Dragan nam pokazuje svoje najbolje „knindže”: – Sve su to heroji, svetski specijalci, mogu da se bore bilo gde u svetu, bilo na kom ratištu, a rame uz rame sa najboljim američkim, izraelskim ili francuskim komandosima.
Dugo nam je sa ljubavlju pričao o svojim pulenima.- Oni su strašni. U nekim stvarima već prevazilaze moje umeće i u akcije idu bez mene. Oni sad drže nove kampove. Pričao nam je i o sklonostima koje ih krase. A disciplina je vrhunska. I svi to prihvataju kao vojnici po ubeđenju.
Dragana se ne boje, on nikad ne viče na njih, ali on je autoritet. Goran je bio prosto uvređen: ”Pa, čoveče, sve što znam kapetan me je naučio. Zahvaljujući tome ja sam danas živ”. Jedan „knindža” je bio ranjen kod Gline, ali je svojim drugovima rekao: „Ko kaže Draganu da sam ranjen, ubiću ga“ i pošto je sam previo ranu, nastavio je da se bori. A ”knindže” nikad ne ostavljaju ranjenog druga. On se mora izvući na sigurno, taman svi zbog toga izginuli. I to je poverenje koje ih drži na okupu i što im uliva sigurnost u akciji. U poslednje vreme obišli smo mnoge kampove po Srbiji u kojima se obučavaju „budući vojnici”. Skoro svako selo ima „srpsku gardu”, „srpsku vojsku” ili „dobrovoljački odred”, silne i još silnije. Dok jedni vežbaju kung-fu, drugi u šumi podeljeni na „naše“ i „njihove“ izigravaju „Nemce“ i „partizane“ i svi nas uveravaju da ih ima na hiljade. (…)
Na pitanje „kapetana Dragana“ da li ima dovoljno snaga koje bi branile Baniju u slučaju većeg pokreta Tuđmanovih jedinica, samo se nasmejao, a onda i dodao: ”Predložio sam da se smanji broj ljudi pod oružjem. Ne trebaju nam tolike snage. Suviše smo mi snažni za njih”.
– Prelazimo u Slavoniju, u Borovo Selo. Istina, ja sam vojnik i političke odluke ne donosim. Ali, kad mi kažu koje teritorije treba osloboditi, onda predstoji samo lakši deo posla. Iz Kostajnice je u panici pobeglo preko tri i po hiljade bojovnika. Pametno! Ostavili smo im dosta vremena, Kostajnica je srpsko mesto i nismo želeli da ga previše rušimo. Međutim, moraju napustiti i Petrinju i Sisak.
Iako se ne razmeću, pripadnici milicije SAO Krajine i njihove specijalne jedinice svoja umeća svakodnevno dokazuju. Istina je da se posle svakog rata mora sesti i razgovarati, ali samo zahvaljujući ratnom uspehu ”knindži” danas iz sveta stižu poruke da se više ne može insistirati, da po svaku cenu Jugoslavija ostane u današnjim granicama. Ali, da bi i politički i vojno bilo nemoguće podržati otcepljenje Hrvatske u dosadašnjim granicama.
Sa tajanstvenim kapetanom Draganom smo se pozdravili sa ”do viđenja u Slavoniji”. Dok smo se vozili krivudavim Šumskim putem sa Šamarice, uglavnom se vrtelo da vojnici najčešće posle smrti budu proglašeni herojima i ulaze u istoriju i legendu. Kapetan Dragan nema potrebe da gine, on je već živa legenda, mit koji kruži sa obe strane fronta raspadajuće Jugoslavije.

No tko je zaista bio ”kapetan Dragan“?

Odgovor na to pitanje može ponuditi „Informacija“ (str. pov. br. 437) Uprave bezbednosti Saveznog sekretarijata narodne odbrane, od 28. kolovoza 1991., koju je potpisao „Načelnik III odelenja UB SSNO“ pukovnik Milorad Bošković, a koja je dostavljena „generalu armije V. Kadijeviću“ i još nekim osobama („po listi korisnika 24, 104, 110 i 112“). U „Informaciji“ se pod nazivom „Neka saznanja o Danielu Sneddenu, državljanin Australije, alias „kapetan Dragan“, navode podaci koji nesumnjivo potvrđuju njegovu povezanost s MUP-om Srbije, a time i umješanost Srbije u agresiju na Hrvatsku:
Polovinom juna ove godine (1991., op. a.) organi bezbednosti su prikupili početne podatke o „kapetanu Draganu“, angažovanom na obuci „Specijalne jedinice“ MUP SAO Krajine u selu Golubić kod Knina. Uprkos činjenice da su u vezi njegove identifikacije plasirane brojne dezinformacije, okolnost da se stalno kretao i bio blisko vezan za nekolicinu organa MUP Srbije, koji su angažovani na istom zadatku,* upućivala je da se radi o organu ili licu angažovanom za račun MUP Srbije. (*Stamatović /Simatović, op. a./ Franko zvani „Frenki“, Filipović Dragoljub zvani „Fićo, inspektori sj mup Srbije i dr. I ova grupa, kao i „kapetan Dragan“ imala je plasirane legende u vezi ličnog identiteta)
Daljim angažovanjem utvrdjeno je da se radi o Vasilić Dragomiru rodjenom u selu Dvorište SO Golubac, koji se sa roditeljima kao malodoban odselio u Australiju. U sastavu Australijskih Oružanih snaga ratovao je u Vijetnamu, a ima indicija da se kao plaćenik angažovao i na Bliskom Istoku.
Početkom 1990. godine doputovao je u Jugoslaviju i aktivno se uključio u predizbornu kampanju u sastavu ekstremnih nacionalističkih i pročetničkih stranaka. Navodno je nakon toga razočaran ekstremnim antikomunističkim tenzijama, zahtevima za obračun i fizičke likvidacije komunista, napustio političko angažovanje i pokušao ulaganje kapitala u izgradnju jahting luke u Baru.
U medjuvremenu je u više navrata sa aerodroma Surčin (u Beogradu, op. a.) putovao u inostranstvo, sa avionom registarskih oznaka N.35078, vlasništvo privatne kompanije „Prins Air“, registrovane u SAD. Prilikom plaćanja aerodromskih usluga „kapetan Dragan“ je identifikovan kao Daniel Snedden, državljanin Australije.
SDB MUP Srbije je prema Sneddenu provodila mere od njegovog dolaska u zemlju.* (*Prema proverenim podacima, jedan od organa MUP je nudio pojedinim novinarima, našim izvorima, dosje Sneddena za 5000 USA dolara. Navodno u listu „Večernje novosti“ treba ove sedmice da otpočne sa objavljivanjem feljtona o Sneddenu.) Prateći njegovo držanje i ceneći da je promenio ranija opredeljenja, stupila je u operativni kontakt sa Sneddenom i preko Udruženja Srba iz Hrvatske uputila ga u SAO Krajinu u svojstvu instruktora, „kao ličnost vanstranačkih opredeljenja“.
Nakon poznatog sukoba sa M. Babićem, Snedden je napustio SAO Krajinu i prebacio se na prostor istočne Slavonije i Srema gdje nije prihvaćen od strane „Srpskog nacionalnog veća“, verovatno pod uticajem M. Babića. Iz Slavonije je prešao u Beograd i trenutno najčešće boravi kod Klare Mandić, predsednika Srpsko-jevrejskog društva.* (*Pouzdano je utvrdjeno da se radi o agentu MOSAD-a, sa velikim brojem društvenih veza u Beogradu, preko koje su uspostavljeni početni kontakti za uspostavljanje bliske suradnje na relaciji Beograd – Tel Aviv.)
Snedden je 3.08. ove godine na VMA posetio ranjenog pripadnika TO SAO Krajine i u razgovoru sa osobljem VMA iznosi razloge sukoba sa M. Babićem i izjavljuje da će se staviti pod komandu JNA ukoliko se to od njega bude tražilo. Slične izjave dao je pojedinim novinarima u Kragujevcu i u Beogradu.
Dana 8.08. ove godine Snedden je boravio u Boru u društvu sa Nikolom Šainovićem, ministrom u Vladi Srbije, i kontaktirao sa načelnikom SUP Zaječar i čelnicima SO Bor radi dogovora oko korišćenja nastavnog centra TO „Aerodrom Bor“ za obuku jedinica SUP-a i TO.
Ministar Šainović je tom prilikom tražio od komandanta OpŠTO Bor, rezervnog majora Janjić Branka, da se navedeni centar kao i potrebna materijalna sredstva ustupe za obuku oko 200 lica sa područja Baranje, Slavonije i Srema, koje bi obučavao D. Snedden pod legendom obuke jedinica MUP i rezervnog sastava TO Srbije. Obzirom da za to nije postojala saglasnost komandanta RŠTO Srbije, Janjić je ovaj zahtev odbio i pored pritisaka od strane Šainovića i opštinskih čelnika Bora. Sa istim zahtevom „kapetan Dragan“ se obratio i pukovniku Milenkoviću Žiki, komandantu komande za razvoj 16. Partd, ali ga je isti odbio.
U toku boravka u Boru „kapetan Dragan“ je omalovažavao organizacionu sposobnost TO i milicije i isticao da će on to „sve dovesti u red“. Nastojao je da uveri prisutne da se za realizaciju ove obuke čeka samo „pisana“ odluka Vlade Srbije ili S. Miloševića.
Snedden je u SAO Krajinu poslat po odluci MUP Srbije i do razlaza sa M. Babićem se držao korektno i prema datim stavovima. Očigledno je da njegovi kasniji postupci odstupaju od ovih stavova, pri čemu treba imati i odredjenu rezervu u pogledu izveštavanja sredstava javnog informisanja kroz koje se pokušava identifikovati sa ekstremnim nacionalističkim snagama u Republici Srbiji. Ima ozbiljnih indicija da je njegovo držanje od početka avgusta ove godine i u vezi usmeravanja pojedinih ličnosti iz institucija vlasti u Srbiji koja se provode izvan usmeravanja i odnosa Sneddena sa MUP Srbije.

(U sljedećem broju: Srpski tisak o ”kapetanu Draganu“ nakon rata)

dr.sc. Ante Nazor, ravnatelj HMDCDR