U prošlom broju Hrvatskog vojnika predstavljen je dio sadržaja memoarskog gradiva Borisava Jovića iz njegove knjige Poslednji dani SFRJ (Kragujevac, 1995.), koji je u razdoblju velikosrpske agresije na Hrvatsku bio bliski suradnik Slobodana Miloševića. Među zanimljivim podacima iz spomenutog gradiva koje govori o suradnji JNA i srbijanskog vodstva u pripremi i provedbi agresije na Republiku Hrvatsku jesu i oni koji govore o događajima nakon završetka 14. izvanrednog kongresa Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), održanog u Beogradu od 20. do 22. siječnja 1990. godine.
Naime, u siječnju 1990. propao je novi pokušaj srbijanskog vodstva da na 14. izvanrednom kongresu Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) u Beogradu nametne svoju opciju centralizirane države pod srpskom dominacijom. Zbog odbijanja svih prijedloga i arogancije srpsko-crnogorskih zastupnika, Kongres je 22. siječnja napustila slovenska, a potom i hrvatska delegacija, što je dovelo do raspada Saveza komunista Jugoslavije. Time je, nakon smrti Josipa Broza Tita (1980.), nestao i drugi važan čimbenik očuvanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Treći, preostali čimbenik bila je JNA. Političko razmimoilaženje između zapadnih jugoslavenskih republika i Srbije, koje je tim činom dosegnulo vrhunac, bilo je jasan znak da je proces raspada SFRJ u tijeku.
Ubrzo nakon toga Borisav Jović razgovarao je s generalima JNA Veljkom Kadijevićem i Blagojem Adžićem o sljedećim potezima i pojačanom djelovanju JNA. Sadržaj koji je zapisao u svoj dnevnik pokazuje dramatičnost tadašnje situacije i potvrđuje suradnju srbijanskog i vojnog vrha, mimo kolektivnog Predsjedništva SFRJ, te sazrijevanje odluke o ratnoj opciji:
Dana 26. januara, nakon što su delegati Slovenije otišli sa Kongresa Saveza komunista, raz-govarao sam sa Kadijevićem i složili smo se da se u Sloveniji i na Kosovu mora pojačavati vojno prisustvo. Pribojavali smo se da će separatisti dobiti polet usled otvorene slovenačke podrške na XIV kongresu Saveza komunista. Složili smo se da su ključni zadaci Armije sledeći: ne dozvoliti raspad zemlje, ne dozvoliti ničije nasilno ili protivustavno otcepljenje i brato-ubilački rat, a to može u kritičnoj situaciji da spreči Armija, ako bude na to pripremljena i odgovarajuće raspoređena. Mora biti spremna na akciju u roku od nekoliko sati, na svim te-renima. (Dnevnik – 26. januar 1990.)
Na Kosovu uporne demonstracije sa osnovnom parolom “Kosovo Republika”, tj. odcepljenje od Srbije. Blokirane su sve institucije i mnoge komunikacije. Milošević je taj dan održao sed-nicu Predsedništva Srbije. I on me je pozvao i molio da nađem Kadijevića da tražim pomoć. Našao sam Adžića, načelnika Generalštaba. On kaže da je ukinuta odluka Predsedništva SFRJ o angažovanju vojske. Trebala bi im nova odluka. Javlja se i Kadijević i ponavlja to isto. Ipak, dogovaraju se da angažuju pet helikoptera (da demonstriraju nad Prištinom), da ustupe avione da odmah prebace nove kontingente milicije na Kosovo i da im stvori prostor u kasarnama za smeštaj. (Dnevnik – 28. januar 1990.)
Nastavlja se spor oko toga šta uraditi u vezi s demonstracijama na Kosovu. Hrvatska i Slove-nija odbijaju da pošalju svoj kontingent u saveznu miliciju, koja je dobila nalog da ide na Ko-sovo. Milošević traži da razgovaram sa Antom Markovićem da ne dozvoli takav tok stvari. Marković kaže da on nije ni pitan da se poveća taj policijski kontingent. Milošević i ja smo izolovani. Ne samo da se Predsjednštvo SFRJ ne slaže da na Kosovu interveniše vojska, nego se ometa i upotreba milicije čiji je redovni zadatak održavanje reda. Predsedništva kao kolek-tivnog šefa države i vrhovnog komandanta nema, jer nije u stanju da donosi odluke za koje je po Ustavu odgovorno – o zaštiti ustavnog poretka i odbrani integriteta zemlje. (Dnevnik – 30. januar 1990.)
Noćas su do 2.30 časova demonstrirali studenti u Beogradu, tražeći energično zaustavljanje haosa na Kosovu. Postavili su rok od 48 sati za rešavanje situacije, posle čega će nanovo izaći na ulice. Velika je mogućnost da im se masovno pridruže radnici i građani i da se to sve proširi na celu Republiku. Sastanak Predsedništva kod Drnovšeka. Pera Gračanin obaveštava o stanju na Kosovu. Predlaže da se razgovara sa Albancima – starijim šefovima porodica, da se pojača politički rad. Pitam ga direktno. “Pero, ti si savezni sekretar za unutrašnje poslove, zadužen si tačno za određene poslove, odgovori nam direktno: da li si u stanju da suzbijaš demonstracije koje su odlukom Predsedništva zabranjene i da obezbediš funkcionisanje javnog poretka?” “Za sada još jesam. Uspevamo, rasturamo ih, ali se oni opet organizuju.” (Dnevnik – 31. januar 1990.)
Kasnije tog dana, održan je sastanak Drnovšeka i Miloševića. I ja sam prisustvovao. Milošević je obavestio Drnovšeka o stanju na Kosovu i zvanično zahtevao upotrebu vojske. Ako se to odbije, moraće da objave građanima o posledicama takve odluke po Predsedništvo. Sami treba da razmislimo. Za Srbiju bi to bilo ravno izdaji; mi ne možemo ostaviti na milost i nemilost Albancima 200.000 Srba i Crnogoraca. Branićemo se sami, ali, u tom slučaju, Jugoslavije više nema, ne našom krivicom. Drnovšek uzvraća da, ako upotrebimo vojsku, da će se na drugoj strani povući obrnuti potezi – Slovenija može doneti odluku o otcepljenju jer ne želi da živi u takvoj državi gde se primenjuju represalije nad narodom! (Dnevnik – 31. januar 1990.)
Dana 1. februara 1990. Kadijević i Adžić su me obavestili da su kosovski separatisti zauzeli neka mesta. Ponovo sam razgovarao s Kadijevićem. Počeo je da shvata da taktika malih ko-raka ne znači ništa. Rekao sam mu da nam je potrebno vojno “zauzimanje” teritorije, i da paralizujemo separatiste. Ne možemo dozvoliti da oni parališu državu. Kadijević se slaže. Dogovaramo se da se taj cilj mora ostvariti za tri do pet dana i da to može ostvariti samo voj-ska. (Dnevnik – 1. februar 1990.)
Nakon današnje sednice Predsjedništva SFRJ, Milošević i ostali su došli kod mene u kancela-riju. Milošević kaže: “Biće rata, bogami.” “Nećemo dati, bogami”, uzvraćam ja. “Dosta smo mi ratovali i ginuli u dva svetska rata. Sada ćemo rat svakako da izbegnemo!” “Neće biti rata onakvog kakav bi oni hteli – dodaje Veljko – ali će biti onakav kakav mora, a to je da im ne dozvolimo da nas tuku.” (Dnevnik – 13. februar 1990.)
Jovićev dnevnik svjedoči o odnosu Slobodana Miloševića i Dobrice Ćosića, za kojeg se smatra da je početkom 1990-ih bio jedan od glavnih ideologa stvaranja tzv. velike Srbije. Također, primjetno je da u svojem dnevniku Borisav Jović posebno naglašava ulogu Dobrice Ćosića. Prema sadržaju dnevnika može se zaključiti da je krajem ožujka 1990. srbijansko vodstvo bilo uvjereno da se raspad Jugoslavije ne može zaustaviti, te da je rat sasvim izvjestan na područ-jima na kojima žive Srbi u Hrvatskoj i BiH, pa je stoga pristupilo izradi novog ustava Srbije za novu samostalnu srpsku državu, koju treba uspostaviti.
Milošević je oduvek nastojao da se približi i radnicima i inteligenciji. U tom smislu je sarađivao i sa Ćosićem, tada najpoznatijim srpskim piscem, kojeg je kasnije predložio za predsednika Jugoslavije. Ćosić je u Jugoslaviji imao veliki ugled, ali nije imao svoju partiju, niti je za Predsednika Jugoslavije bio izabran direktno od građana. Milošević je želeo da Ćosić podrži našu politiku a naša partija njega, što je na kraju ispalo nemoguće. Ćosić je bio veoma kritičan prema onima koji ga drže na vlasti, a oni to nisu hteli da tolerišu. (…)
Tokom previranja koja su dovela do raspada Jugoslavije Ćosić je svesrdno podržavao našu politiku, naročito bitku za ustavne promene u Srbiji. Ćosićeva podrška nam je bila dragocena usled njegovog velikog ugleda u krugu književnika, umetnika, akademika i dr. (Dnevnik – 25. mart 1990.)
Već 26. marta 1990. na sednici koordinacionog komiteta (u čijem su sastavu bili svi čelni fun-kcioneri u Srbiji), kome sam prisustvovao, bilo je ocenjeno da je raspad Jugoslavije nezaus-tavljiv. Srbija će voditi iskrenu politiku opstanka federativne Jugoslavije, ali će se spremiti da živi i bez Jugoslavije. U eventualnom raspadu zemlje, Srbija računa na jedinstvo sa Crnom Gorom. Naš je cilj da izbegnemo krvoproliće, da uspostavimo granicu unutar koje se neće ratovati. Van te granice rat se neće moći izbeći, jer Bosna i Hercegovina neće moći da opstane kao država, a bitka oko teritorije bez krvi teško je zamisliva. Smatramo da je sukob gotovo izvestan jer Srbi u Hrvatskoj i BiH neće pristati na odvajanje od matične države i na pretva-ranje u nacionalnu manjinu. Odlučeno je da Srbija odmah pristupi izradi novog ustava kojim će biti pokrivena nova samostalna srpska država, ako do raspada Jugoslavije dođe. (Dnevnik – 26. mart 1990.)

dr.sc. Ante Nazor, ravnatelj Centra