U prethodnom broju Hrvatskog vojnika objavljen je dio članka “Srpska mi truba zatrubi iz toga sela Borova” (Velika Srbija, broj 11, prosinac 1991., str. 25-29) koji potvrđuje sudjelovanje Vojislava Šešelja u prikupljanju i slanju naoružanih dobrovoljaca u Hrvatsku radi sukoba s hrvatskim snagama i osvajanja teritorija. U ovom su broju svjedočenja ostalih srpskih dobrovoljaca koji su 2. svibnja 1991. sudjelovali u oružanom sukobu u kojem je iz zasjede ubijeno 12 hrvatskih policajaca. Kao i njihovi sugovornici, čije je svjedočenje objavljeno u prethodnom broju, oni iznose niz netočnih podataka, a samom događaju daju “mitske” razmjere. Svi oni potvrđuju da su u Borovu Selu četnici bili raspoređeni već u travnju 1991.:
Uz Miladina Todosijevića i Olivera Denisa Bareta, koji se spominju u prethodnom broju, intervju je dao i 28-godišnji Momčilo Grković, koji se predstavio kao “komandant Valjevskog korpusa, četnički poručnik iz Valjeva”. On je u Borovo Selo, zajedno sa Zoranom Milivojevićem, došao 17. travnja, a već sutradan su “bili na barikadi, ispred mesne zajednice”. O svom sudjelovanju u borbama u Borovu Selu rekao je: “U komunističkoj vojsci, koju inače ne priznajem, bio sam padobranac. U Borovu Selu sam se borio pod kokardom i ubuduće ću priznavati samo taj simbol jer sam potomak četnika. Deda mi je bio četnik i ne mogu se boriti pod petokrakom ni za petokraku.”
Napad ga je zatekao u “kafani”, gdje je bio s “komandantom Miladinom”: “Kad smo čuli pucnje istrčali smo. Dočekao nas je rafal koji je meni prosvirao između nogu. Bio sam bez oružja pa sam ponovno uleteo u kafanu. U tom trenutku je jedan ranjeni meštanin, takođe, došao ali, pošto je bio nesposoban za borbu, dao mi je redenik sa patronama i lovačku pušku. Vatra iz lovačke puške im nije naškodila, sačma se kao zrna graška odbijala od pancira. Sačma može samo da obori i ništa više. Kasnije su im meštani pucali samo u noge i prebijali ih. U toku borbe dokopao sam se ruskog karabina.”
Na pitanje “kako su došli i koliko je bilo napadača”, odgovorio je s velikom dozom mašte i “informacijama” koje nitko drugi nije naveo: “Ušli su u selo sa 5 civilnih kola, jednim landroverom, a oko 50 ih je izašlo iz nekih prikolica iz kojih se objavljivalo da je stigao neki internacionalni cirkus. Bilo ih je i ranije ubačenih u civilnim odelima, koje je u svojoj kafani prikrivao jedan meštanin musliman. Kasnije, kada je počela pucnjava, pristigla su još 2 autobusa, 2 landrovera i jedan mini bus. Ukupno ih je, po mojoj proceni, bilo oko 300. Od prvih metaka je pao naš stražar Vojislav Milić. Ubio ga je njihov komandant Bošnjak (nasuprot tome je činjenica da je prvo zapucano na Bošnjaka, koji nije ni stigao otvoriti vatru, op. a.). Razglasom su pozvali gospodina Šoškočanina da se sa meštanima izdvoji u mesnu zajednicu, a nas četnike su pozvali da položimo oružje i da sa uzdignutim rukama izađemo i predamo se.”
Na pitanje “da li ih je netko poslušao”, odgovorio je: “Taman posla! Niko nije ni pomišljao. Izaći sa podignutim rukama svojstveno je kukavicama. Pravi čovek se bori do poslednjeg metka. Mi četnici smo prvi prihvatili borbu. Ko zna šta bi bilo da u samom početku nisu naišli na naš otpor. Kasnije su nam se pridružili meštani naoružani uglavnom lovačkim puškama. Bilo je i karabina, a našao se i neki tompson. Rezultati naše akcije su poznati. Tuđman je na HTV izjavio da je 2000 do zuba naoružanih četnika u dobro osmišljenoj i postavljenoj zasedi sačekalo pripadnike MUP-a koji su bili, samo, u prolazu kroz Borovo Selo (dakako, ni ovaj navod nije točan, op. a.). Morao je da opravda sebe. Ceo život ću pamtiti tu borbu. To se ne može izbrisati. Viđao sam nastradale u saobraćajnim nesrećama, viđao sam žrtve pojedinačnih ubistva, ali ovako nešto je neopisivo. Desetine tela u lokvi krvi, na jednom mestu. Pakao u pitomoj ravnici. Mi ih nismo zvali da dođu. Pošli su u lov na Srbe i mislili su da će opet proći nekažnjeno. Nikada više, ko digne ruku na Srbe, neće proći nekažnjeno! Ponovo ćemo ih dočekati ma gde se, u srpskim zemljama, budu pojavili.”
Nakon njega, govorio je Zoran Milivojević – “poručnik Valjevskog četničkog korpusa, neoženjen, 31 godinu star”, čije je svjedočenje također na razini prethodnih, s nizom netočnih podataka: “Kao i svi članovi Dobrovoljačkog četničkog odreda i ja sam u Borovu Selu svakodnevno od 1-5 ujutru bio na nekoj barikadi. Stražarili smo i čuvali Srbiju. Prvog maja, dan uoči ustaškog napada, ujutru oko 2 sata, uhvatili smo dvojicu specijalaca bliskih saradnika Branimira Glavaša. Jedan se zvao Dalibor Križanić, a drugi Zvonimir, ne znam kako se prezivao. Uhvatili smo ih između ustaške kafane ‘Slon’ i mesta gde smo čuvali stražu. Meštanin Slavko Arbutina, Nebojša Popov i Željko Krnjajić iz Lovasa učestvovali su u njihovu hvatanju. Ustaše su uhvaćeni kada su hteli da skinu našu, srpsku zastavu.”
Na pitanje – “zar se ustaški funkcioneri bave skupljanjem zastava”, odgovorio je: “Da, bave se. Bave se oni svim i svačim. Sproveli smo ih do štaba, vratili se oko 5 sati i otišli na odmor. Očekivao sam neke neprijatnosti, provokacije i slično, ali nisam pretpostavljao da će odmah u 12 i 15 početi masovan napad svim raspoloživim sredstvima.”
Na pitanje – “znači napad je počeo zbog njihovog zarobljavanja”, odgovorio je: “Da, ali ustvari to je bio samo povod. U 11 i 15 ustaše su javile da ako se ta dvojica puste, neće biti napada. Doktor Jović, komandant odbrane sela, je mislio da je to neka njihova provokacija i nije objavio uzbunu, tako da smo bili zatečeni. Napad je počeo sat kasnije i pokazao je da su srpski četnici najbolja vojska na svetu! Kada je počeo okršaj, nalazio sam se u spavaoni. Radenko Stanić iz Loznice i ja imali smo jedan ruski karabin i 30 metaka ispred nas. Tu smo izvesno vreme pucali na ustaše, a onda smo se probili do štaba.”
Na pitanje – “da li možete da procenite koliko je bilo mrtvih”, odgovorio je: “Ovde kod trafike, u centru sela, bilo ih je najmanje 20 (?!, op. a.). Ja sam tu bio i mogu da tvrdim da ih je na tom mestu toliko stradalo. Došli su pored ambulante iz kuće jednog Mađara i iz kafića ‘San Marino’ gde su ranije bili ubačeni. Šta se dešavalo u drugim sektorima znam samo iz priče. Najviše su stradali na Savulji, u žitu koje su opoganili.” Prema njegovim riječima, “bitka je završena posle skoro 5 sati borbe”: “U Borovo Selo je ušla vojska i zaštitila preostale preživele ustaše. Oni su za napad na nas dobili 7-8 milijardi u markama (?!, op. a.), a tim novcem nisu mogli da kupe hrabrost i ratnu sreću.”
O sukobu u Borovu Selu govorio je i 32-godišnji Radenko Stanić – poručnik Četničkog dobrovoljačkog odreda iz Loznice: “Mišljenja sam da mlađi i ne treba da idu i stradaju u borbi. Starosno doba treba da se ograniči od 25-40 godina. Srpsku mladost treba sačuvati za obnovu ove naše, ekonomski postradale Otađbine”. Rekao je da je služio vojsku kao “običan vojnik”, a da je u Borovu selu “dejstvovao kao četnički specijalac samouk”, jer su oni iz “Vukovog kraja talentovani samouci”!
Među intervjuiranim četnicima bio je i Dragoje Vlastelica – “poručnik Četničkog dobrovoljačkog odreda iz Loznice (rođen u selu Straža), oženjen, otac jednog deteta”, koji je također naveo niz netočnih podataka: “Ne mogu da prihvatim da su to tamo bila tuđa deca. Da, sve sam ostavio i otišao tamo da branim taj srpski narod od ustaške kame, ustaškog zločina. O Borovu Selu ne treba mnogo pričati. Ono što je pisano u štampi je jedan mali, možda hiljaditi deo prave istine. Pravu istinu ne možete rečima opisati, možete je samo doživeti. Dana 2. maja, u četvrtak, u podne, ustaški specijalci, redarstvenici, mupovci, kako ih sve ne zovu, naoružani najsavršenijim oružjem: kalašnjikovima, suzavcem, zbrojevkama pištoljima 2×15 metaka, bombama, bajonetima prodrli su u centar Borova Sela. Bili su to plaćenici, pretežno Šiptari i Mađari, bilo je i Rumunja a najmanje je bilo Hrvata (?1, op. a.). Mislim da je to bio njihov najambiciozniji projekat kojim su hteli da povrate poljuljani moral iz Pakraca i sa Plitvica, ali im je od strane srpskih dobrovoljaca i meštana zadan najveći udarac.”
Kaže da su ga promašili “mupovac s kalašnjikovom i snajperista” udaljeni samo 20 metara od njega, koji su “preko lica imali kape sa vizirom preko očiju”, te da je on vidio “preko 70 zarobljenih mupovaca”. Na kraju razgovora, uz neizostavno “tumačenje” povijesti i “pjesničko nadahnuće”, poručio je da će se “sasvim sigurno opet vratiti u neko Borovo Selo”: “U svakom momentu sam spreman da odem tamo gde je to potrebno. Moramo da shvatimo ozbiljnost situacije. Sve srpske zemlje su ugrožene. Deca su prestravljena, žene nisu slobodne, starci nemoćni. Moramo ih zaštititi. Moramo štititi srpsku zemlju koja je zadužbina naših predaka. Četničkom akcijom u Borovu Selu zadan je definitivni udarac ustaškoj politici sile i pokušaja da se ognjem i mačem zadrže srpske zemlje koje su, nelegitimnom avnojevskom odlukom pripojene Hrvatskoj. Četničkom akcijom u Borovu Selu slomljena su krila ustaškom lešinaru koji neće više slobodno leteti iznad srpskih područja, strašiti nejač i demonstrirati svoju silu i lažnu veličinu. Četničkom akcijom i srpskom, pobedničkom trubom svetu su oglašeni postojanje i neuništivost dela srpskog naroda, čuvara imena i nacionalnih vrednosti, suprotstavljenih svim neprijateljima srpstva, junačkih četnika Ravne Gore. Srpska truba je, za istoriju i buduće naraštaje, zatrubila radosnu vest iz Borova Sela.”
Članak je završen rečenicom novinara Siniše Aksentijevića: “Kroz razgovor sa učesnicima bitke razjasnili smo, najsvetliji trenutak nove srpske nacionalne istorije. Sa učesnicima bitke, četnicima: Borom Pajkovićem, Predragom Savićem, Zoranom Radivojevićem, Mirkom Milanovićem, Markom Markovićem, Jovanom Štulom, Petrom Jovanovićem, Dejanom Vuksanovićem i Nikolom Vraneševićem nismo mogli da obavimo razgovor jer su bili na položaju, na srpskoj straži, u nekom od ugroženih delova Otađbine.”

dr.sc. Ante Nazor, ravnatelj HMDCDR