O okolnostima u kojima su 1990-ih živjeli Hrvati u Srijemu, Bačkoj i Banatu, odnosno na području Vojvodine, koja je u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji bila u sastavu Srbije, pisano je u prošlom broju Hrvatskog vojnika. U njemu je naveden dio priopćenja Zajednice protjeranih Hrvata iz Srijema, Bačke i Banata od 4. svibnja 2016. u kojem se kaže da su srijemski Hrvati na udaru srpskih ekstremista bili već od 1. svibnja 1991., kad su nakon skidanja hrvatske zastave s Hrvatskog seljačkog doma u Novom Slankamenu uslijedila zastrašivanja, premlaćivanja, protjerivanja, ubijanja, prisilna novačenja i druga zlodjela.
Spomenute navode potvrđuje i intervju Mihajla Ulemeka, pod naslovom Srbin sam time se dičim, u srbijanskom tjedniku Intervju od 3. studenog 1995., u kojem se predstavlja kao “etnički čistač” (!) i objašnjava “kako sam Slankamen čistio od Hrvata”. U podnaslovu teksta naglašeno je: “Da je u Srbiji više ljudi kao što je Mihajlo Ulemek, pukovnik Arkanove garde i kafedžija iz Pazove, Srbi bi Srbijom išli ošišane glave, a Hrvati, Muslimani i ostali – bez glave.” Sadržaj teksta zasigurno nije odraz cijelog društva u Srbiji, ali odražava sustav vrijednosti te retoriku i djelovanje tamošnjih ekstremista koje vlast nije spriječila u maltretiranju i protjerivanju Hrvata. U tekstu intervjua je, među ostalim, napisano:
O Mihailu Ulemeku pričalo se svašta, što je on uostalom i delimično potvrđivao u svojim malobrojnim intervjuima. Da je rasista, da mrzi sve što nije srpsko, da je “etnički očistio” okolinu Stare Pazove i smenio kompletnu političku i policijsku vrhušku svog mesta, da je proveo neko vreme u istražnom zatvoru zbog optužbe da je usred belog dana ispred novosadskog kafića “Cepelin” kindapovao jednog šabačkog biznismena, a gardisti pretili da će držati pod opsadom sud u Novom Sadu, da su mu zbog nesporazuma sa lokalnim vlastima gotovo na smrt pretukli petnaestogodišnjeg sina… Odbijajući kolutove dima “rotmansa”, ovaj zanimljiv čovek započinje svoju životnu ispovest, koju prekida jedino poziv komandanta Arkana iz Bosne da okupi ljude i te večeri krene za Prijedor, jer je situacija kritična:
“Pitaš me ko sam? Mihajlo Ulemek iz Stare Pazove, ko ću biti? Bavim se privatnim biznisom, kafedžija sam, pre toga radio sam kao privatni prevoznik, taksista, svašta sam radio… Starosedelac sam, Vojvođanin, moji su u Srem došli 1684., iz sela Pecke sa Korduna. Ulemek je čisto srpsko prezime, mada su neke srpske ustaše tvrdile da nije. Ulemeci su svi pravoslavci i svi slave Svetog Jovana. “Kovačevića” “Petrovića” imate i Muslimana i Hrvata, ali Ulemeka nemate. Ovo mi je proverio pop iz Žablja, i on se pitao da li je to mađarsko ili rumunjsko prezime, a onda je prelistao staroslavne crkvene knjige i uverio se da je to čisto pravoslavno, srpsko prezime.
Mogu za sebe da kažem da sam imućan čovek, ali je važnije to što sam bogat u duši, pravi srpski nacionalista. Imao sam tu čast da uvek budem politički nepodoban, oduvek sam se bavio privatnim biznisom, znači nikada nisam zavisio od partije, i posao mi zbog toga što nisam bio član Saveza komunista nikada nije bio dovođen u pitanje. Imam trojicu braće i sestru. Svi smo završili osnovnu školu “Boško Pavkovljević Piniki”, koja se nalazila preko naše porodične kuće. Svi smo za Svetog Jovana, Božić i Uskrs dobijali neopravdane časove, otac i majka nisu nam tih dana dozvoljavali da idemo u školu. Nažalost, moja žena nije o tome striktno vodila računa, pa se omaklo da kćerka ode dva-tri puta tih dana na predavanje, ali moj sin nije išao nikad…
E, onda se dogodilo ono tzv. “srpsko osvešćivanje”. Iz mog komšiluka, iz Nove Pazove, krenula je grupa momaka komunističkih sinova, kojima su 1990. godine rekli da su Srbi. Neću da grešim dušu, Mirko Jović je divan dečko, divan lopov, u četvrtoj godini gimnazije je mogao da bude izbačen iz škole zbog krađe, iskoristio je srpsku pobeđenost i patnju srpskog naroda i povukao se, njemu je lepo dok srpski narod krvari. Jović je iz Amerike godinu dana dobijao pare za navodnih 1200 boraca, a ja odgovorno tvrdim da nikada nije imao više od 40 boraca. Oni su se borili samo u Borovu Selu, Crepulji. Od vremena kad smo oslobodili Vukovar, četa Mirka Jovića nikada nije uzela oružje u ruke, niti je pucala, osim po kafanama. Što se mene tiče, oduvek sam bio Srbin, uvek sam bio Srbin, uvek sam jahao belog konja za Božić, dok su se Jović i njegovi prijatelji krstili govoreći “vidi ove budale”, ali ja se na to nisam obazirao.
Još 1971. suđeno mi je za šovinizam. Psovao sam mater Slovacima, kojih ima mnogo u Pazovi. Oni su za vreme Drugog svjetskog rata svi bili u domobranima. Kažete domobrani nisu bili kao ustaše? E, nije Josip, nego je Ante. Nije šija, nego vrat. Domobrani nisu klali, ali su ubijali. Ni ja nikad nisam klao, nikad nisam zaklao ustašu ni Mađara. Ja da prljam njihovom krvlju moje ruke? Vidiš moje ruke?! Nikad žulj u životu nisam imao, a radio sam puno. Ja da prljam moje lepe srpske ruke sa nekim idiotom hrvatskim?! Dobio sam, zato što sam psovao Slovake, tri meseca zatvora, dva i po meseca sam odrobijao u Novom Sadu, ali mi nije žao. Celog svog veka sam Srbovao.
Ja ni ne znam kad se pojavio Milošević. Nisam čuo za njega. Građanin sam Republike Srpske Krajine, i to ću vam i dokumentovati (vadi crvenu ličnu kartu, mesto prebivališta i mesto izdavanja Erdut, Skupština opštine Dalj). No, bez obzira na sve, ovakvo ratovanje nisam zamišljao. Imao sam prilično antipatije prema komunističkoj armiji koju sam služio 1966. godine, a nisam dogurao ni do desetara, no ipak sam mislio da je to neka sila. Komunistička propaganda čak i mone može da ubedi da smo druga vojna sila u Evropi, četvrta u svetu, bre… Smatrao sam kad je rat ovde počeo da će se završiti za dan dva, ali nisam računao na to da u toj vojsci ima toliko izdajnika. Tek kad se vojska vratila iz Osijeka probudio sam se i shvatio sam gdje smo… Sve do Osijeka sam živeo u nadi da imamo neku vojsku, oficirski kadar, ali video sam da nemamo ništa, da je Srbija 45 godina živela u nekom svom lažnom mitu.
Krajem 1990. godine moj prijatelj Zoran Maljević me upoznje sa Željkom Ražnatovićem (“Arkanom”, op. a.), koga do tada nisam poznavao. U to vreme da me bilo ko drugi pozvao da ratujem, otišao bih. Nisam ja, sestro, uopšte znao ko je Željko Ražnatović, osim da je pravi momak, Beograđanin, što bi on rekao “momak s mudima”. Znači, slušao sam samo lepe stvari… Ali da se vratim na 1991. godinu u kojoj sam inače i prvi put obukao uniformu Srpske dobrovoljačke garde.
Kao što ti je poznato išao sam malo u Slankamen, što sam, što sa komandantom, da malo “potprašimo” Hrvate. Evo kako je to bilo: 1. maja 1991. godine, držao sam, i sad ga posedujem, restoran “Trojstvo” i ogromni objekat sa 300 i nešto mesta koji je nadaleko čuven po dobroj živoj muzici. Kafana je, kao i obično bila puna i negde oko 20.30 zazvoni mi telefon. Kaže s druge strane žice: ‘Ovde Ljilja iz Slankamena.’ Meni to ništa nije značilo, i ona mi objasni da je Crnogorka i da je čest gost u mojoj kafani i nastavi: ‘Jeli ti znaš da su kod nas Hrvati okačili šahovnicu na Hrvatski seljački dom, skupili se ispred i pevaju ustaške pesme?’ Dobro Ljiljo, pitam, ali gde ste vi Slankamenci, Srbi, dato sprečite?, znajući da je u Slankamenu Hrvata i Srba pola-pola. ‘Mile oni su i sinoć to radili, i milicija je tada skinula zastavu. Međutim danas su došli neki Skenderović i Tonković kod Ive Rajkovića Kude, i išli su kod predsednika opštine i načelnika SUP-a, a oni su im odobrili, pa su opet digli šahovnicu’, odgovora Ljilja. Kažem joj da sačeka i okrenem Državnu bezbednost Novog sada, predstavim im se tko sam, šta sam i kažem im šta mi je javljeno. Odgovoriše mi da te noći ne mogu ništa da urade, već će to proveriti sutra. Pomislih, e kada vi ne možete, mogu ja. I krenem za Slankamen. Stavim jedan pištolj za pojas, a jedan u “mercedes”. Na izlasku iz kavane sretnem svog prijatelja Mirka Sirkovića Sirka, poznatog dresera pasa iz Zemuna. Vidi on da sam ja nešto nervozan, ja mu objasnim zbog čega i on izrazi želju da pođe samnom, ali kaže mora da povede i “zver”, i izvuče ogromnog vučjaka iz svog kombija koji je bio dresiran da skače za grlo na komandu “šiptar”. Stavim Sirka i psa u “mercedes” i nas tri drugara krenemo. Prođemo centrom Slankamena i vidimo da se na seljačkom domu vijori šahovnica od tri i po metra, i stvarno pevaju “Ustani bane”.
Pođem polako kroz tu gomilu Hrvata i produžim do Ljilje. U njenoj kući okupilo se oko desetak Srba, premrli od straha. Pitam ih ko je glavni ustaša, oni mi kažu da su to Đura Habenčuš i Ivo Kuda Rajković. Nazovem Ivu, javi mi se njegova žena, posle dobijem i njega i pitam ga ‘šta je ono pred domom Ivo’? ‘Znaš Mile, valjda i mi Hrvati imamo neka prava’, odgovara. ‘Jeste imate, ali u Zagrebu, a ne ovde na 30 kilometara od Beograda da mi stavljate šahovnicu. Uostalom, da mi ne pričamo dalje telefonom, eto mene kod tebe za pet minuta’. Krenem ka Ivinoj kući, prođem ponovo kroz masu Hrvata, kojih je već bilo 1000 – 1500, tu istovarim Sirka i zver, znajući da se ništa neće desiti, jer su Hrvati najobičnije pi…. Ivo Rajković Kuda me je sačekao u dvorištu, jer su mu Skenderović i Tonković u tom trenutku bili u kući. Da sam tada to znao, ušao bih, i bilo bi svašta. Kažem Ivi: ‘Da mnogo ne pričamo. Sad je pola jedanaest. Ako do ponoći ne bude skinuta šahovnica, kunem ti se u svoju decu, najpre će tvoja kuća goreti. Pobiću ti sve što se miče po kući, a znaš da imaš unuče, tu su ti i sin, snaja i supruga. Šteta što ti je kćerka u Zagrebu, ubio bih i nju. Dakle, Ivo, prvo je tvoja kuća na redu, a onda će goreti još sto kuća!’ Nakon toga okrenuo sam se i otišao po Sirka, kome sam dao zadatak da ode kod jednog taksiste u Beograd i da mu kaže da spremi 100 taksija koji će u ponoć da krenu za Slankamen, ukoliko me ove ustaše ne ispoštuju. Međutim, šahovnica je bila skinuta pola sata pre mog roka. Došao je lično Ivo i kazao mi: ‘Mile, ja sam svoje ispoštovao, ali na ovome se neće završiti.’ Vratio sam se u Staru Pazovu da bih odtad svako veče odlazio u Slankamen i maltretirao Hrvate. Uđem u njihovu glavnu kafanu, sednem im za stol i pitam prvog na kog naletim: ‘Dobro, ujo, šta čekaš? Hoćete državu? Znaš gdje je država Hrvatska, hajde kreći’. Pa ga onda našamaram, prospem im piće u lice i tako. Pozivao sam ih i telefonima i pitam ‘Da li je to stari Petrović, kaže nije’. Kažem im što čekate ustaše, što ne krećete…, i na taj način sam ih iseljavao. Poneka bomba mi je ispala iz ruke pa padne u neku hrvatsku kuću…
Kažeš: ‘Kako ste mogli, pa nisu svi Hrvati ustaše?’ Ja tebe nisam pitao jesi li (…) bila komunista, ali zapamti jedino Hrvata nema dobrih, samo loših, kad su u pitanju Srbi. Za mene su svi Hrvati ustaše i za mene je samo mrtav Hrvat dobar Hrvat. Srba i žena postoje dve vrste: dobri i bolji, odnosno dobre i bolje, a Hrvata, Muslimana i Mađara samo loših. (…)

dr.sc. Ante Nazor, ravnatelj HMDCDR