Ministarstvo hrvatskih branitelja treću godinu zaredom raspisalo je natječaj za kratku priču o Domovinskom ratu za učenike srednjih škola u Republici Hrvatskoj. Pristiglo je 208 učeničkih priča, a Povjerenstvo za vrednovanje proglasilo je pobjednike za 2021. godinu. Treću nagradu dobila je priča Deja vu Lee Beber

29. 12. 2020. – dvanejst i dvajstpejt, šejst i tri po Rihteru. Misljo som da bu mi noge odsekalo. Čauka som da nekeri granata grune. Nevejm opče kak som vun zišo. Znoj z mene curi i podrhtauvljem. Bejli kolar me duši.

Radio šumi. Upravo je završilo novo obraćanje kardinala Franje Kuharića. Svakog je dana ista priča. Zalaganje za mir, ljubav, ali kao što je i sam rekao ovo je “rat razaranja, uništavanja čitavih sela i gradova… rat etničkog čišćenja.”

Kriki me hitaju v prezent. Pol je grauda porušeno! Grejde po vulici, cejli zidi na autima. Babice bečiju. Matere iščeju decu. Beži se napoprek. Meni pak greju soze. Ko da me negdo vrnu v ouno vrejme da se sirena obznanila. Zatulila je tak ka nisi znal kom da se geneš. V tejmu momentu cejli život preleti pred očmi. Na pameti je samo jeno – prživi. Nismo znouli či kaj obr nas leti ilj pak pokaju po nami.

Bože, šta je ovo! – jena babica veli pa se krene križat. – O, Gospođo moja, o Majko moja! Tebi se sva prikazujem i da pokažem kako sam ti odana, posvećujem ti danas svoje oči, svoje uši, svoja usta, svoje srce, upravo svu sebe. Kad sam, dakle, sva tvoja, dobra Majko, čuvaj me i brani kao stvar i svojinu svoju. Amen. – rastulila se.

Vsi zglediju ko da ih je negdo z haludnim tušom zaliva tri dni. Strauh zbija z jih. Pale ga je zatrejslo. Nekaj je pale palo, se prašina zdignila. Nič se praf ne vidi.

’91. Svaki vojnik oko vrata nosi znak istine i borbe za istinu. U očima im nedokučiv pogled. Na licu im se vidi umor jednako kao i odlučnost. Koraci im nisu usklađeni. Teški su. Svaki odzvanja za sebe. Na usnama im molitva. Molitva krunice i Majci Božjoj.

Stal som se. Nouge me praf ne držiju. Nasloniti se nikom nemrem. Negdo leti polek mene. Šo je pomougat. Taukvi su uvjekle ble prvi. Preveč se vse preklaupa z ounim od devedesetih. Sem som prišo ko dečec. Sljedo som Boga i doušo. Pokrštauva som, spovedauva i pomaziva ljude. Faulili so me ko nigdar v životi. Ble su srečni ka ih je negdo poljuknu.

Vukovar. Bolnica. Sobe su prepune. Djeca plaču u naručjima majki. Jedni leže u šoku, drugi izgledaju izgubljeno, a treći hladni kao špric. Čuju se zazivi. U zraku se osjeća tuga i bol. Dvanaest je sati. Podne. Zvono ne zvoni. Pretpostavlja se da je porušeno. “Čitanje Evanđelja po Luki.”

Stojim pred cirkvoj. Ljučem kaj je od jej ostalo. Tornja ni. Zmislim se da som prvi krat stopo na jenga. Porihtejvali smo zvono. Tejga som dnejva sljužu svoju prvu mešu. Duh Svejti se zlil na me. Na drugem se kraju negdo dere. Vsi su vtihnili. Vrisak je tuljko snaužan kaj me trnci dva krat prejdeju. Srce me zaboli od rejči matere. Zgubila je čer. Znol som ju vidati. Furt se smejaula. Nič lošega za ju nis čul. Zde pa je već ni. Tou nes ni pitalo dou velja, kak ni prejt trist lejt. Ni blo pomoći. Či si šo, si šo.

Tovarnik. Župni ured. Svećenik Ivan Burik leži na podu. Na prsima mu prostrijelna rana širine pet centimetara. Svećenički biret nigdje na vidiku. “Poginuo je u eksploziji,” tako je stajalo u mrtvozorničkom izvješću.¹

Stojim pred hižoj. Spokana je, a črejpi su popadali. Tou se noć nebu spaulo. Sauko bo me pomekjuvaje steplo. Dogi je put pred nami i samo nam Oni lahko pomore.

Đakovo. Rujan. Dvije ruke spojene. Glava prignuta. Na pepelnom licu čist trag od suze. Još je jedan dan prošao. Limenke zvone. AK-47 leži na jakni. Iz njenog džepa viri slika. U krilu žene sjedi nasmiješeni dječak. Glavicu je polegnuo na njena prsa i pozdravlja kameru. U drugoj mu ruci medvjedić. Mali je komad papira utjeha u ove kasne sate. Noć je duga, a spavati se neće. Jučerašnjim su događajima zauzeli okolne vojarne, no opreza nikad dosta. Promatrat će se svaki pokret i osluškivati svaki zvuk. U glavi će biti opasnost, a srce će moliti. Uzvikivat će ime Gospodina kao što su danas glasno zvonila zvona katedrale.

“Pa da mi je i dolinom smrti proći, zla se ja ne bojim, jer ti si sa mnom. Tvoj štap i palica tvoja utjeha su meni.” (Ps 23, 4)

Lea Beber, učenica 2. razreda Srednje škole Pregrada

¹ https://www.24sata.hr/news/jedini-svecenik-ubijen-u-ratu-mucki-ga-likvidirali-u-podrumu-652320