U prethodna dva broja Hrvatskog vojnika predstavljen je dio sadržaja memoarskog gradiva Borisava Jovića iz njegove knjige Poslednji dani SFRJ (Kragujevac, 1995.), koji je u razdoblju velikosrpske agresije na Hrvatsku bio bliski suradnik Slobodana Miloševića. Među zanimljivim podacima iz spomenutog gradiva koje govori o suradnji JNA i srbijanskog vodstva u pripremi i provedbi agresije na Republiku Hrvatsku jesu i oni koji govore o pokušaju zaustavljanja demokratskih procesa u Hrvatskoj nakon što su događaji na 14. izvanrednom kongresu Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), održanom u Beogradu od 20. do 22. siječnja 1990., zapravo napuštanje kongresa slovenske i hrvatske delegacije, pokazali da je proces raspada Jugoslavije započeo.
I Jovićev dnevnik potvrđuje važnost republičkih ustava iz 1974. u pokušaju provođenja procesa osamostaljenja bivših jugoslavenskih republika, te stalnu i blisku suradnju Slobodana Miloševća i Borisava Jovića:
Danas je Kadijević na sednici Predsedništva referisao o stanju u zemlji. Ocenio je da je naru-šavanje ustavnog poretka masovno, da zemlji preti haos i građanski rat. Založio se da se dos-ledno osigura ustavni poredak primenom Ustava SFRJ i preduzimanjem mera prema svima koji se toga ne pridržavaju. Smatrao je da je dužnost Predsedništva SFRJ da izbegne građanski rat. Kadijević je u pravu. Međutim, problem je bio u tome da po Ustavu iz 1974. nije moguće na “ustavni” način lako zaustaviti ove procese, pa je odstupanje republičkih od saveznog ustava “ustavno” a bilo bi “neustavno” preduzeti bilo šta što bi ih prisililo na ponašanja u skladu sa saveznim ustavom. Kroz nešto manje od mesec dana trebalo je da preuzmem položaj predsednika Predsedništva SRFJ. Znao sam da se stanje do tada neće popraviti, i da bi, u stvari, moglo da se pogorša. Smatrao sam da treba dobro razmisliti kako bi bilo moguće načiniti neki zaokret. (Dnevnik – 3. april 1990.)
Kad sam izabran za predstavnika Srbije u Predsedništvu SFRJ (PSFRJ), zatražio sam da za godinu dana, dok ja budem predsednik Predsedništva SFRJ, Srbija (to jest Milošević) javno ne napada Predsedništvo, kao i da ne očekuje od mene da se javno stavljam na stranu Srbije u sukobima s drugim republikama, jer moram da delujem smirujuće i da podstičem slogu i saradnju koliko je to moguće. Na to je Milošević rekao da se slaže, pod uslovom da ne zapad-nem u greške koje su već ranije činili federalni funkcioneri iz Srbije, da pljujem na Srbiju iz federacije, radi nekog lažnog jugoslovenstva i jedinstva. Kazao sam mu da tako lud nisam, da ne brine. Tokom mandata neprestano sam se konsultovao sa Miloševićem. Kao i svi članovi Predsedništva SFRJ, bio sam dužan da sarađujem sa svojom republikom, pre svega s njenim predsednikom. To je bilo regulisano Poslovnikom Predsedništva SFRJ kao metod rada. Milo-šević me na osnovu toga zamenjivao kad sam bio odsutan u Predsedništvu SFRJ. Moji stavovi su prirodno bili i stavovi moje republike, u suprtonom bio bih smenjen, kao što je to bio slučaj sa Šuvarom iz Hrvatske kojega je zamenio Mesić. (Dnevnik – 3. maj 1990.) Prilikom preuzimanja dužnosti predsjedavajućeg u Predsjedništvu SFRJ, Borisav Jović upo-zorio je da se ”neustavna i protuzakonito“ djelovanje neće tolerirati, te poručio da narod koji ne želi ostati u Jugoslaviji, može izići iz nje, a radi osiguravanja vojne nadmoći, a time i mo-gućnosti da Srbija nametne svoje zahtjeve drugim republikama, srbijansko vodstvo je u dogo-voru s vodstvom JNA razoružalo hrvatsku Teritorijalnu obranu (TO) i dio TO Slovenije:
Na sednici Predsedništva (15. maj) održao sam pristupni govor prilikom preuzimanja dužnosti predsednika, koji je imao izuzetno veliki publicitet i bio predmet snažne podele – odobravanja i osporavanja. Prvi put sam tada jasno i javno rekao da ko god želi može da izađe iz Jugoslavije mirnim putem. Da treba da donesemo Zakon o otcepljenju i da niko nije dužan da ostane u Jugoslaviji na silu ako to ne želi, ali da se neustavna i protuzakonita samovolja ne može tolerisati. (Dnevnik – 16. maj 1990.)
Dana 17. maja 1990. preduzeli smo mere da se Sloveniji i Hrvatskoj oduzme oružje iz civilnih magacina TO i da se prenese u vojne magacine. Ta se naredba odnosila na sve republike, ali ostale to nije mnogo uznemiravalo. Nećemo dozvoliti da oružje Teritorijalne odbrane zloupot-rebe u eventualnim sukobima ili za nasilno otcepljenje. Praktično smo ih razoružali. Formalno, ovo je uradio načelnik Generalštaba, ali faktički po nalogu Predsedništva SFRJ, i odnosilo se na sve republike i njihove TO. Slovenci i Hrvati su oštro reagovali, ali nemaju kud. (Dnevnik – 17. maj 1990.) Jovićev dnevnik svjedoči kako je nakon oduzimanja naoružanja TO srbijansko vodstvo tražilo način kako provesti plan stvaranja velike Srbije, odnosno izbacivanja Hrvatske i Slovenije iz Jugoslavije te razgraničenja ”srpskih područja“ u Hrvatskoj, pri čemu je za donošenje takvih odluka u Predsjedništvu SFRJ ključnim smatralo ulogu bosansko-hercegovačkog člana toga Predsjedništva Srbina Bogića Bogićevića.
Već u junu 1990. bilo je jasno da su Hrvatska i Slovenija odlučile da više ne budu deo Jugos-lavije. Kazao sam Kadijeviću da bih ih ja najradije isterao silom iz Jugoslavije, jednostavnim povlačenjem granice i proglašavanjem da su se svojim odlukama sami doveli u tu situaciju, ali ne znam šta da radimo sa Srbima u Hrvatskoj. Nisam za primenu sile, nego da ih stavimo pred svršen čin. Predložio sam da se razradi akcija u tom smeru, sa varijantom da se pre konačnog isterivanja održi referendum na osnovu koga bi se odlučilo gde izvršiti razgraničenje. Kadijević se složio sa mnom. Međutim, bili smo zabrinuti kako da obezbedimo većinu u Predsedništvu SFRJ za takvu odluku jer će nas Makedonac i Albanac bojkotovati. Smatrali smo da je predstavnik Bosne u Predsedništvu SFRJ Bogić Bogićević ključni čovek i da njega treba ‘obraditi’. (Dnevnik – 27. jun 1990.)
Krajem juna 1990. sa Miloševićem sam ozbiljno razgovarao o stanju u zemlji i u Srbiji. Složio se sa idejom o “izbacivanju” Slovenije i Hrvatske, ali on me je pitao da li vojska hoće da izvrši takvo naređenje? Rekao sam mu da ona mora da izvrši naređenje Predsedništva SRFJ (prema Ustavu, Predsedništvo SFRJ je bio organ koji je imao vrhovnu komandu nad JNA) i da ne sumnjam u to nego mi je problem šta sa Srbima u Hrvatskoj i kako obezbediti većinu u Predsedništvu SFRJ za takvu odluku. (Dnevnik – 28. jun 1990.)
Milošević je dao dve ideje: prvo, da se “odsecanje” Hrvatske izvrši tako što će ličko-banijske i kordunaške opštine, koje su stvorile zajednicu, ostati s naše strane, s tim da se tu kasnije narod referendumom izjasni da li hoće da ostane ili izađe, i drugo, da se članovi Predsedništva SFRJ iz Slovenije i Hrvatske isključe iz glasanja o odluci, jer oni ne predstavljaju onaj deo Jugoslavije koji tu odluku donosi. Ukoliko predstavnik Bosne bude za, onda imamo dvotrećin-sku većinu. Milošević je apelovao da tu odluku donesemo najkasnije za nedelju dana, ako že-limo da spasemo državu. (Dnevnik – 28. jun 1990.) Jovićev dnevnik također svjedoči da je u traženju načina za provođenje svoga plana srbijansko vodstvo razgovaralo s vodstvom JNA o vojnoj intervenciji te da je istodobno radilo na sadržaju novog srbijanskog Ustava, koji je dijelom bio u koliziji s Ustavom SFRJ:
Dana 4. jula 1990., posle Deklaracije o nezavisnosti Slovenije, Kadijević mi je rekao da je armija razradila plan za upotrebu vojske u Sloveniji, Hrvatskoj i na Kosovu. U ostalom delu zemlje nije potrebno izuzev ako se proglasi vanredno stanje u celoj državi. Rekao je da, ako Predsedništvo ne bude u stanju da vrši svoju funkciju odbrane integriteta zemlje, vojska će izvršiti naređenje grupe članova Predsedništva, iako nisu kvalifikovana većina. Uzdržao sam se od komentara. (Dnevnik – 4. jul 1990.)
Dana 30. jula 1990. razgovarao sam sa Miloševićem. Stavljam mu primedbu što u nacrtu Us-tava Srbije ne piše jasno da Srbija priznaje i poštuje Ustav SFRJ, sadašnji ili budući, svejedno. On me teši da je to lako, i da će dopisati taj moj predlog, a ja sam mu već tri puta rekao da to uradi. Moj predlog ipak nije usvojen. (Dnevnik – 30. jul 1990.)

I u ljeto 1990., Borisav Jović opet je ljetovao u Kuparima kraj Dubrovnika, zajedno s genera-lom Veljkom Kadijevićem i Slobodanom Miloševićem. Razgovori koje je vodio s njima po-kazuju namjeru spomenutih da svi Srbi žive u jednoj državi, te uvjerenje da se to mora postići tijekom njegova predsjedavanja Predsjedništvom SFRJ, znači do 15. svibnja 1991. godine:
Odmor sam proveo u Kuparima (pored Dubrovnika) sa Kadijevićem, Miloševićem i Trifuno-vićem. Za vreme izleta brodom na Mljet iskoristio sam priliku za širu razmenu mišljenja. Mnoge sam teme pretresao, posebno sa Kadijevićem i posebno sa Miloševićem. Grupno smo vrlo malo razgovarali. Rekao sam Miloševiću da više nisam siguran da Makedonija i Bosna i Hercegovina neće prihvatiti konfederaciju koju su predložile Slovenija i Hrvatska. Ako to oni budu prihvatili, možda bismo mogli i mi, s tim da Srbija i Crna Gora stvore jednu državu i da se građani iz pograničnih delova Bosne i Hercegovine i iz srpskih krajina izjasne gde žele da žive. Milošević je mislio da bi se referendumom mogao rešiti problem Srba iz Bosne pored Drine, ali mu se ne dopada takav prilaz jer ne vidi rešenje za krajine, koje bi mogle biti odse-čene od Srbije. Po našoj proceni, jugoslovenska kriza se mora razrešiti dok sam još na čelu Predsedništva SFRJ. Posle toga ćemo biti potpuno nemoćni. (Dnevnik – 10. avgust 1990.)

dr.sc. Ante Nazor, ravnatelj Centra