Ministarstvo hrvatskih branitelja i ove je godine raspisalo natječaj za najbolju priču o Domovinskom ratu, na koji se i ovaj put javio velik broj učenika. I ovaj, peti po redu natječaj, pokazao je zanimanje djece za tematiku vezanu uz Domovinski rat, što je još jedna potvrda ovog iznimno poticajnog projekta. Za razliku od dosadašnjih, ovogodišnji natječaj dao je priliku i učenicima srednjih škola iz Bosne i Hercegovine koje izvode nastavu prema nastavnom planu i programu na hrvatskom jeziku. U ovom broju donosimo zadnju od ukupno sedam pohvaljenih priča učenika iz Hrvatske

Sve je to počelo na lito krajen osmog miseca ‘91. Totalna žega. Vani se ćutija vonj upržene zemlje i suvog raslinja. U selu sama pustoš, skoro pa nigdi nikoga. Rat je bija već počeja. Većina ih je otišla kod rodbine negdi na sigurno. Neki od njih su otišli u rat borit se za našu slobodu. Jedno jutro se začulo kucanje na vrata. Mater se digla otvorit vrata dok je skoro nepokretna baba sidila isprid televizije i znatiželjno slušala vijesti o stanju na frontama. Na vrata je banija poštar s pismon.

“Sine! Pismo za tebe, daj otvori i vidi šta piše”, rekla je mater pružajući mi pismo u ruku. 

Unutra je bija poziv za ić u vojsku. Nisan bija iznenađen. Zna san da će i na me doć vrime kad-tad. Na tu vijest baba se uznemirila. Sto problema. 

“Pa koliko ćeš bit tamo? Oćeš li se vratit živ? A šta ako ja umren do tvog povratka? Znaš da san slaba zdravlja”, zabrinuto će baba. 

“Ne sekiraj se previše, imaš mater. Ona će ti pravit društvo. Ako bude sriće, možda van i pošaljen koje pismo”, reka san joj u nadi da se bar malo smiri. 

Na to je ona sebi nešto promrmljala u bradu i počela molit krunicu. 

Sutradan san se mora pozdravit s ukućanima. Mater mi je dala papir s našon kućnon adreson da mogu poslat pismo, onako za svaki slučaj da ne zaboravin.

Tamo na obrambenoj liniji san se upozna sa Želon. Žele je bija onako malo čudan lik, srednjeg rasta i kratke, crne kose. Doša je iz Dalmacije ka i ja. S menon je dilija svoju ljubav prema motorima. Baš ih je volija više od svega. Pokaza mi je nekoliko slika svoje garažirane kolekcije koje bi prije spavanja stavija ispod svog jastuka.

“Jedva čekan da ovaj rat završi da mogu otić u Ameriku kupit sebi jednog Harleyja Davidsona”, svakodnevno je govorija Žele svojin hrapavin glason. 

Kroz priču san sazna da dolazi iz neuredne obitelji. Ćaća mu je bija alkoholičar koji bi pijan ko letva dolazija doma kasno u noć. Često su se svađali. Babu je strpa u starački dom, a mater ih je ostavila kad je bija dite. 

Jednon mi je reka: “Znaš, baba mi je jedina normalna u obitelji. Skroz je draga i brižna prema meni.” 

Odlazak od kuće mu je na neki način i godija. Nije triba trpit ćaću i njegove pijane epizode. Jedino za čime je žalija su motori. 

Poslalo me je u jedno manje, evakuirano misto na koje je već prije pala pokoja granata. Zapravo smo samo pazili da ne dođe do daljnjeg prodora okupatora. Bilo nas je oko sedamsto pa smo se rasporedili, ali nas je najviše bilo naprid na rubovima grada. Blokirali smo cestu improviziranim protutenkovskim barikadama u slučaju ikakvoga prodora. U smjenama bi stražarili misto dok su se ostali odmarali. Žele bi prije svakog spavanja ispod svog jastuka stavija sliku svojih motora. Stalno smo pričali o raznin temama. Svatija san da je Žele jako zanimljiv lik koji zaslužuje bolju obitelj. Uvjeren san da mu je to davalo neku nadu da će se vratit doma. Nas dvoje nismo baš imali osjećaj da smo u ratu. Tu i tamo bi proša koji naš transporter, al ništa pretjerano. U daljini bi se katkad čuli pucnjevi i bombardiranja. Nakon nekog vrimena san se navika na to. Zadnji put kad san opalija metak bilo je na vojnome roku prije par godina. Jednog jutra smo Žele i ja bili skupa u toj smjeni. Od oružja smo imali samo kalašnjikov s malo municije i mali džepni nož. Ti zvukovi paljbe iz daljine su se polako, ali sigurno, približivali svakodnevno. Odjednon je nastala sumnjiva i glasna tišina. 

“Stani, čuješ li to?” reka je Žele bacivši cigaretu iz ruke. 

“Šta?” zbunjeno san ga upita. 

“Upravo ništa. Al ti ova tišina nije neobična?”

Samo san mu odmahnija rukon i reka: “Ma ti si, Žele, poludija. Pa možda su ih naši natirali na povlačenje?”

Nastavili smo hodat. No Želina sumnja bila je opravdana. Niti tri sekunde nakon kamion udaljen dvadesetak metara isprid nas je eksplodira i odletija u zrak. Na sriću niko od nas dvojice nije bija ozlijeđen. Pobigli smo iza jedne male kuće u nadi da se sakrijemo od neprijateljske paljbe. Počela me je vatat panika. Granate lete okolo, diže se uzbuna, a nama nije priostalo ništa drugo nego branit se. Naši kolege koji su bili u središtu grada su nan dolazili u pomoć. I tako smo se dobacivali metcima i granatama. Malo mi, malo oni, sve dok oni nisu donili svoja pojačanja. Tu je već počelo bit svega. U daljini su se vidili njihovi tenkovi kako jedan po jedan izlaze iz šume na gradske ceste. Jedan naš vojnik priko puta bija je propucan. Uspija se nekako odvuć u zaklon iza zida. Meni se činilo da mu nije bilo spasa jer je već izgubija dosta krvi. Žele je istog trena tija uskočit u pomoć.

“Ti me čekaj ovdi, pokrivaj me dok ne priđen cestu!” odlučno će on.

“Ne riskiraj svoj život. Pa zar ne vidiš da leži u lokvi svoje vlastite krvi?” reka san mu uzvišenin tonom.

“Moran mu pomoć. Reka san šta ti je činit!”

I tako je Žele herojski odlučija pritrčat cestu. Nije me tija poslušat jer je tvrdoglav ka i uvik. Duboko u sebi san zna da se taj njegov pohod neće dobro završit. Lega san na zemlju i s puškon proviriva iza zida te kuće. Odjednon se začuja pucanj i tupi zvuk. Zna san da je nešto loše. Polako san podiga glavu i vidija Želu na podu. Mrtav. Niz lice mu se polako slivala krv.Tad san svatija da je ovo stvarnost. Da san u ratu. Nisan se moga pomaknit. Ko da je vrime stalo. Sve šta san moga čut bila je sve jača buka granatiranja i kucanje srca u ušima koje se pritvorilo u zujanje. Zamutilo mi se prid očima, al san ipak moga vidit kako naši ljudi trče i padaju jedan za drugin. I nisu se dizali.

“Moramo bižat!” iza mene se začuja glas.

Ja i dalje gledan u prazno.

“Brže, dolazi ovamo!” opet je uzviknija.

Nisan reagira na njegove dozive. Nakon toga san osjetija udarac u rebra.

“Izginit ćeš ovamo!”

To me uspilo nekako izvuć iz mog šoka. Podiga san pogled i vidija nekog visokog čovika s brčinama. Nisan ga uspija pripoznat jer mi je i dalje sve bilo mutno. Gleda san ga ka tele u šarena vrata. Vidija je da san totalno oduzet pa me je brzo potega s poda i gurnija da počnen trčat. Nakon toga mi je sve bilo u magli, ničega se ne sićan. Bija je to Robert, zvali su ga Robi. Nisan toliko često razgovara s njin, al je bija dobar čovik. Poginija je u razminiranju ‘98. godine.

Cilo san vrime nakon toga razmišlja o Želi. Njegova ga je neposlušnost i tvrdoglavost ubila. Neću ga nikad zaboravit onakva unesrićena. Danima nisan moga spavat zbog toga. To se dogodilo samo zbog njegove tvrdoglavosti. Odlučija san ostat u ratu koliko san moga. Radija san to zbog budućnosti naše zemlje, mladih i starih. Bija san i u Oluji. Nisan dugo sudjelova jer san u prvome danu akcije dobija metkon u rame. Triba san se vratit u Split na liječenje u bolnicu. Donekle su mi ga uspili spasit. Nije ka prije jer su mi morali stavit nekoliko brokava unutra. Zbog malo ranijeg povratka iz rata uspija san vidit svoju babu prije njezine smrti.

Bila je ponosna i sritna šta san se vratija živ. Sa suzon u oku rekla je: “Ajme meni dušo, vratija si mi se! Sva san tvoja pisma čitala!” Nekoliko dana nakon umrla je od raka jetre.

Bija je to kraj 90-ih kad san dobija medalju “Oluja” za sudjelovanje u akciji. Sakrija san je duboko iza ormara da je nitko, uključujući i mene, ne vidi. Nikome nisan reka da je iman. Tija san šta manje razmišljat o Želi i ostalim užasavajućim prizorima koje san vidija. To je zato šta smatran kako ja osobno nisan ništa bitno pridonija toj akciji, a ni ratu općenito. Znan da postoje ljudi koji su doživili groznije stvari nego ja. Neki su, recimo, bili u logorima. Neki su u obrani morali i zapucat na svoje vlastite suside koji su se povodom rata revoltirali. Također znan da postoje ljudi koji imaju teški invaliditet koji im je prominija cili život. Rat me je naučija koliko se brzo nečiji život može završit, koliko je sama ideja rata besmislena i koliko smo mi kao ljudi ranjivi. Tu svaka strana gubi, bez obzira na pobjedu ili poraz. Upravo zato nikad ne smimo zaboravit sve one koji su bili ranjeni i one koji se nikada nisu vratili.

Marin Sunara, učenik 1. razreda Tehničke škole za strojarstvo i mehatroniku, Split